Wednesday, December 23, 2009
Shvatila sam da je ne znam shta zelim u zivotu... i od zivota. Nikad nisam ni znala. Uvek nekako ostavljam sve za kasnije, ima vremena. Ali isto to vreme jako brzo prolazi.
Ne zelim da se jednog dana probudim i da shvatim kako je proshlo toliko mnogo vremena a ja nishta nisam uradila.
Fakultet. Znam da ima josh dve godine ali ja ne znam shta zelim. Skoro nas je neko od profesora pitao ko zna shta zeli da upishe. Toliko njih je diglo ruke, oni koji nisu, imaju bar neku ideju o tome shta zele, a ja... ja nishta. Stalno neshto drugo cas medicina, cas pravo, cas neshto potpuno levo. Nikad me u zivotu nishta nije zanimalo da odrzi moju paznju dovoljo dugo. I shta ako nesmislim josh dve godine. Da li cu onda upisati neshto shto ne volim, posle dobiti posao sa kog cu se vracati stalno umorna, nervozna i koji cu mrzeti. Ne zelim da zavrshim kao takva osoba. Umorna, stalno "nadrndana", nesrecna. Ne zelim da mi se zivot pretvori u pakao(poshto je za mene ovo definicija pakla). Zelim da budem drugacija osoba, srecna, ali problem je da ja ne znam kako da do toga dodjem. Znam da za to treba neshto shto cesh voleti, ali shta josh?? Novac? Mislim da nije, jer mozesh imati gomilu novca a ipak biti nesrecan.
Meni uvek ima vremena za sve. Ali zivot je tako kratak. Jedne sekunde te ima a vec druge... Koliko samo ljudi umre dok ja ovo pishem??? Da li vas nekad zanima shta se deshava tamo negde? Sad vec skrecem sa teme, ali stvarno. Mene to jako zanima. Npr. vidim ljude na nekoj slici, koja je stara 20 godina. Cesto se zapitam gde su ti ljudi sada, gde zive, shta rade. Cudno je to.
Nego da se vratim temi. K'o shto rekoh ne znam shta cu sa zivotom. Znam da treba pozitivno gledati na zivot i ja to radim, bar vecinu vremena. Ali kad shvatim da zivot koji sada zivim ne vodi nikud shta onda, kako to promeniti??? Ali znam da nishta se ne menja preko noci, treba se truditi. I pocecu odmah, ali pre toga moram da shvatim kako?
Tuesday, December 1, 2009
Ovaj 35-minutni dokumentarac, nominovan za Oskara u kategoriji „Najbolji kratki dokumentarni film", hrabro sagledava stvarnost sa kojom se suočavaju deca beskućnici koja žive danas u Rusiji, a naročito deca koja podzemnu metro stanicu „Lenjingradski" u Moskvi zovu svojim domom. Sastavljen od verité snimaka preko desetoro dece koja iskreno govore o svom životu, svakodnevici i izgubljenim snovima, film otkriva otrežnjujuću sliku realnog života u postsovjetskoj Rusiji u kojoj su deca ostavljena, izbačena iz svojih kuća, pretvorena u žrtve prostitucije, zlostavljana i odlučuju da beže. Iako ruski sistem ulaže napore da reši ovaj problem, situacija je i dalje teška i još uvek nije pod kontrolom, a mnoga deca starosti od 8 do 16 godina i dalje bivaju gurnuta u ambis.Kada je ovaj film sniman, procene vlasti su bile da na ulicama i na metro stanicama u Moskvi živi oko 30.000 dece. „Deca sa stanice Lenjingradski" se bavi sudbinom oko desetoro dece koja žive na metro stanici „Lenjingradski". Oni prosjače, spavaju u gužvi, u gomili putnika, a njihove potrebe su minimalne. „Potrebno nam je da se ogrejemo, da pojedemo nešto, malo para i ništa više", kaže jedan od njih, zaboravljajući da svakodnevno sem hrane konzumiraju i votku, alkohol i duvaju lepak. „U najgorim trenucima, pokušavamo da zaradimo novac za hranu prostituišući se", priznaje drugo dete.Polak i Celinski su počeli da snimaju ovaj neprofitni dokumentarac u okviru projekta koji je pokrenut sa ciljem da se sakupi novac i humanitarna pomoć za mlade beskućnike. Film je skrenuo pažnju javnosti na ovo pitanje, a ruske vlasti su pojačale napore da smanje broj beskućnika u Moskvi. Međutim, sudbina beskućnika je i dalje veliki problem u drugim gradovima.
Pre nedelju dana sam gledala ovaj film na gradjanskom, i ne verujem koliko je ovaj film ostavio utisak ne mene.
Posle ovakvog jednog filma shvatish koliko je nash zivot ustvari lep. Brige koje nas muce nisu nishta u odnosu na njihove.
Njima da se desi neshto to niko nebi primetio. Oni imaju samo jedni druge. Meni nisu jasni ti ljudi koji mogu samo tako da ostave dete, a josh mi je manje jasna drzava. Kako nishta ne preduzimaju. Em nema dovoljno sirotishta, a ona koja postoje su u pravom neredu. Msm ti nadzornici koji tamo rade maltretiraju tu decu, kao da su im ona neshto kriva. Oni neidu u shkolu, drogiraju se, piju, njima su ugrozena sva osnovna decija prava, pravo za zivot normalno shkolovanje, krov nad glavom.
Ja ocigledno zivim u nekom svom svetu kad ne mogu da shvatim kako njima nema niko da pomogne. Postoji toliko humanitarnih organizacija ali zashto onda postoji toliko veliki broj dece na ulicama.
Ali to nije problem samo sa Rusijom.
Evo primera u Indiji ima 18 miliona dece koja zive na ulicama. Njima se sva prava za normalno odrastanje prekrshena.
Ja sam sigurna da i kod nas postoji isti problem, ali kod nas na to niko ne obraca paznju. Kod nas samo u uzem centru Beograda postoji oko 2000 takve dece.
Labels: Deca sa stanice Lenjingradski
;;
Subscribe to:
Posts (Atom)
